Frolovljev uređaj za respiratornu obuku, kao novi tip vežbi disanja

U poslednjim stotinama godina, naš pogled na svet doživeo je značajne promene. Knjige o istoriji i medicini obilovale su informacijama o neumitnoj brizi čovečanstva za disanjem, tom čudu postojanja, nezamenljivoj »niti života«. U skladu sa nivoom znanja, u naučnim školama i filozofiji kolale su razne ideje i teorije o disanju, stupale su na scenu čudne metode o vežbama disanja.

Doktrina disanja u filozofiji i medicini

Mitologija i antička filozofija.

Disanje je jedno od najznačajnih sredstava stalne komunikacije ka spoljašnjem svetu. Od početka, priroda se suprotstavljala čoveku kao potpunom tuđincu, što je neshvatljivo. Potreba za studijama prirode u svrhu adaptiranja na razna stanja navika, postala je evidentna od momenta kada je čovek shvatio svoju ulogu u prirodi. Strah od nepobedive i zagonetne prirode doveo je do pasioniranog nagona da uspe da je prouči, do poriva da uđe u čudo Života. Stajališta antičke filozofije pripisali su čitavoj prirodi uopšte, personificirani život. Za vetar se smatralo da je dah Boga na zemlji, da se kretanje vazduha u prirodi u obliku vetra i oluja može porediti sa kretanjem vazduha pri disanju.

Posmatrajući sebe kao deo prirode, čovek je uočavao, na svoje čuđenje, neprozirnu, integralnu vezu između načina na koji diše i stanja svog zdravlja. Početak života, bez obzira da li je u pitanju čovek ili životinja, poklapa se sa početkom disanja. Poslednji uzdah ubijenog neprijatelja ili umirućeg urođenika, značio je prestanak života. Stanje spavanja bilo je apsolutno nepojmljivo, pošto je kretanje vazduha pri disanju bilo jedini znak života.

Ova zagonetna sila, ovaj deo »EGO«-a koji ne može propasti, u momentu smrti, napuštajući telo sa poslednjim izdisajem, (i dolazeći sa disanjem pri rođenju), pronašla je svoju refleksiju u idejama o večnoj duši. Držanjem disanja i duše identičnim, čovek se pobliže upoznaje sa prirodom, sa Bogom, sa svojim disanjem, sa svojom dušom. Kao što to postoji u raznim legendama i mitovima, kroz koje je čovek pokušao da dopre do tajne pojave života na Zemlji, Bog je stvorio čoveka i učinio ga živim sa njegovim disanjem, u stvari, dajući mu život. Ovako je pisao A. B. Tailor o koncepciji ideje o elementarnoj zajednici čovekove duše i duha. »Duša je suptilna beznačajna slika, po svojoj prirodi, slična pari, vazduhu ili senci. Ona čini uzrok života i misli u stvorenju koga animira. Ona je sposobna da napusti telo i brzo pređe iz jedne tačke u drugu«. Za gornji respiratorni trakt se smatralo da je prolaz za duh i dušu. Ovakva stajališta su, u stvari, reflektovala spiritualna delovanja. Uverenja o nastanku života u smislu disanja dovela su do pojave magičnih metoda o izlečivoj prirodi. Shvatanje disanja kao proizvoda duša naših predaka bilo je određenje da su sveštenici i učesnici religioznih ceremonija, za vreme držanja obreda, opunomoćeni dahom određene, magične sile koja izbacuje đavola, takozvana »svetost«. To je dalje vodilo običaju duvanja na bebu, vodu, ulje.

Na taj način, u ljudskoj svesti, disanje je bilo atribut života, i telesnog, i duhovnog. Ova činjenica pojačava tlo za analizu semantičkih jedinica jezika, postavljajući izvesne psihičke i i somatske fenomene, nedeljive u načinu razmišljanja antičkog čoveka, u rečima, idejama, konceptima, slikama.

Koncept bliskosti duše i disanja može se pratiti još od Semitske i Arijevske etimologije, pa se može smatrati glavnih korenima svetske filozofije. Jevreji koriste reč »nefesh«, što znači disanje, da bi označili »život, dušu, um životinje«, dok »ruakh« i »neshama« predstavljaju prelazak od »disanja« ka »duši«. Ovi izrazi su analogni Arapskim »nefs« i »rukh«. Isto se može naći u Sanskritskim rečima »atman« i »prana«, Grčkim »pszche« i »pneuma«, Latinskim »anima«, »animus«, »spiritus«.

Na sličan način, slovenska reč »duša« prenela je koncept »dikanije (disanje)« u jednu, »duša ili duh«. Ginger u svom dijalektu uma istu reč »duk«, što znači »disanje, duša, život«. Sasvim je evidentno da ovi izrazi ukazuju na jedinicu funkcije disanja, psihičke procese i koncepte duše. Disanje, njegova vezanost za psihičko stanje, zdravstveno stanje, kasnije je dalje razvijeno u raznih fazama filozofije i istorije.

Orijentalna filozofija i medicina o disanju

Verovanja ljudi sa Orijenta ukrašavala su vežbe disanja sa mistikom. Najbolje orijentalne tehnike za poboljšavanje zdravlja uvek su uzimale zajednicu spiritualnosti sa intelektom, intelekta sa čulom, čula sa disanjem, disanja sa pokretom.

Ovde ćemo dati opšti pregled nekih od njih.

Budizam je sistem gledanja sveta, koji završava sa individualnom perfekcijom, doživljavajući stanje nirvane (bezgranična sloboda od postojećih problema). Učenje Bude, kao jedno od sredstava za postizanje nirvane, u stvari je meditacija (fokisiranje misli, koncentrisanje pažnje). Jedna od tehnika meditacije Budizma je koncentrisanje na respiratorni proces.

Daoizam je jedna od najčudesnijih filozofskih doktrina u istoriji čovečanstva. Daoizam je izradio procedure do fizičkog i spiritualnog savršenstva, od kojih je jedna respiratorne vežbe. Citat iz jednog traktata »Baoputsy« iz četvrtog veka: »Početnik udiše vazduh kroz nos, drži udisaj, broji do 120 i izdiše vazduh kroz usta. Uzimanje i otpuštanje vazduha treba da bude bešumno. Uz nozdrve treba držati guščije pero i, kada se dosegne nivo/stanje kada pero više ne treperi, može se smatrati da je postignut prvi stepen umetnosti disanja. U sledećoj fazi, brojanje se postepeno povećava dok konačno ne dostigne jednu hiljadu, kada osoba koja vežba uoči da više ne stari, već se podmlađuje«. Sistemi »Kung-fu«, »U-shu«, »Tsiongshing« i »Khikong« u sebi sadrže poglavlja o kontroli disanja i upravljanje njime.

Antičke sveske »Vedy«, poeme »Makhabkharata«, »Ramayana«, pravni zakonik »Manu« i ostali izvori daju indicije o poreklu yogi metoda fizičkog treninga. Vedy skripte i kasnije Upanishada obraćaju više pažnje na disanje kao na centralni problem postojanja, izjednačavajući Boga: »Disanje u sredini zaista je Indra«. Manipulisanje disanjem olakšavalo je dostizanje religiozne ekstaze. Kompleksni respiracioni sistem »Yogi« zasnovan je na saznanju da u vazduhu, vodi, postoji svetska energija duha. Koncept »prana« u yogi doktrini označava vitalnu energiju, čije nepostojanje čini nemogućom čovekovu egzistenciju. Za izvor »EGO«-a se smatra da je kosmička snaga. Prema njihovim gledištima, »prana« se asimilira samo pri punom disanju kroz nos. Da bi se postigao taj efekat, izvode se respiratorne vežbe nazvane pranayama. Pranayama je učenje o kontroli organa kroz pranu o svesnom upravljanju disanja za koje je potrebna pažljiva koncentracija na respiratorni proces. Kod yogi disanja specifično, razlikuju se četiri koraka: udisanje (puraka), držanje disanja (rachaka), izdisanje, držanje posle izdisanja. Posebna pažnja se poklanja držanju disanja u toku koga se, po yogi verovaranju, organizam intenzivno napaja vitalnom energijom - »pranom«. Veruje se da je, kada jednom usavrši pranayamu, čovek spreman za »unutrašnju reinkarnaciju« i psihosomatsku harmoniju.

Teza o važnosti disanja u životu, telesnom i spiritualnom, o korisnosti respiratornih vežbi, karakteristika je Orijentalne medicine i filozofije.

Danas je dobro utvrđeno da češće, dublje disanje (hiperventilacija pluća) dovodi do iznenadnih promena u slici biološke struje mozga i, uz dati minimalni nedostatak u mozgu, dolazi do modifikovane nesvesnosti i grčeva. Očigledno je da su ljudi iz antičkog doba, koristeći se intuicijom i postojanjem ili nedostatkom lukavstva, zaista otkrili čudesnu povezanost između karaktera (kvaliteta) disanja i jasnoće svesti.

Za komplekse disanja antičke orijentalne medicine i umetnosti ratovanja je tipično da se disanje definiše kao bioenergetski proces koji je otvoren za dobrovoljnu kontrolu pomoću sredstava funkcionalne promene (frekvencija, amplituda ventilacije, prestanak inhalacije i ekshalacije, itd.) eksternog respiratornog sistema u kombinaciji sa specifičnim mentalnim programima (meditacija, auto-sugestija), čime se omogućava postizanje pojavnih indikatora biološke i psihičke prirode.

Ovo znanje konstituiše temelj tehnika poboljšanja zdravlja, po kome su sistematske respiratorne vežbe primarni princip i jedan od glavnih uslova uspeha. Sistemi za poboljšavanje zdravlja sa Orijenta, načini i sredstva kontrole disanja, nisu postali manje značajni i uspešno su primenjeni kao metode »komplementarne medicine«, služeći kao komplement proverenim metodama ortodoksne medicine.

Sa medicinske tačke gledišta, studije Abu-ali-ibn-Sin-a su interesantne, jer je on na disanje gledao kao na najvažniji princip prognoze, detaljno postavljajući tadašnje podatke o anatomiji, fiziologije respiratornih organa, različite smetnje u disanju u »Kanonima nauke ozdravljenja«, i pišući o disanju pri »raznim okolnostima i stanjima«, i pri različitim dobima. On tvrdi da se »pokreti pri monotonom, prirodnom, nedestruktivnom disanju dešavaju zbog pokreta dijafragme...«.

Postoje mnogi tipovi disanja: »veće, manje, dugo, brzo, sporo, retko, učestalo, uzano, široko, lako, snažno, slabo, vruće, hladno, ravnomerno, neravnomerno, prekinuto, udvostručeno, itd.«.

U današnje vreme, od interesa su brojne opservacije autora o disanju.

Evolucija zapadnjačke doktrine o disanju

Problem disanja u Evropskoj filozofiji i medicini postigao je dinamički razvoj u tempu sa naučnim progresom.

Platon je, smatrajući dušu besmrtnom, definisao dušu kao ideju o prekomernom disanju. Feofastus je napisao knjigu pod nazivom »O disanju«. Opisi smrti filozofa Diogena i Zenona mogu poslužiti kao dokaz, u to doba, dostupnog znanja o mogućnosti menjanja stanja čoveka pomoću disanja. Diogenova smrt je opisana na sledeći način: »Smrt je prihvatio dok je grizao usne zubima i zadržavao disanje«. Zenon je »umro u trenutku, zadržavajući disanje...«.

Predstavnici ideja Jonske filozofije o analognom karakteru, jedinstvu disanja i duše našli su svoj izraz u stoičkoj logici. Duša je disanje rođeno sa nama, pa zato ostaje posle smrti, ali je podložna destrukciji, a neuništiva je samo duša potpunosti, čiji je deo živo stvorenje. Zenon, Atipatrus (u knjizi »O duši«) i Posidolius kažu da je duša topao dah koji nas animira i da se zbog toga krećemo. »Bog je živo biće, besmrtan... Glavni deo njegove duše širi se kroz etar (vazduh, zemlja, vatra)«.

U radovima italijanskih filozofa takođe se pominje disanje. Piron govori o lakom disanju i teškom disanju, poredeći dušu sa toplim kretanjem vazduha za vreme disanja. Anaksimen, antički grčki filozof, smatra da je vazduh početak postojanja: „Baš kao i naša duša, koja postoji zbog vazduha, ima moć nad nama, tako i disanje i vazduh obuhvataju ceo svet". Uzimajući Anaksimenovo učenje kao osnovu, Alkmeon iz Kretona, lekar, stvara medicinski pneumatski sistem - pneumatiku. Po tom sistemu, vazduh je glavna materija koja organizuje čoveka koji se, kao i Priroda u celini, sastoji iz vazduha. Antički grčki lekar Diokl iz Kariste pripisao je važnost „pneume" (vazduha), tvrdeći da vazduh ulazi u telo ne samo kroz usta i nos, već i kroz pore kože, smatrajući da su poremećaji u kretanju pneume jedan od uzroka bolesti.

U „Traktatu o prirodi bogova", Ciceron pominje funkcionisanje pluća, tvrdeći da je naša duša sastavljena iz odgovarajuće smeše vatre i vazduha, da je „vazduh Bog, koji je rođen, nemerljiv, beskonačan, uvek pokretan".

Sekst Empirikus, grčki lekar i filozof, u svojoj presonifikaciji uma pomoću Logosa, piše: „Nalazeći se u ovom božanskom umu mi, prema Heraklitu, postajemo mudriji".

Klaudius Halen je, radeći na svojoj doktrini o pneumi, u stvari, postavio svoju sopstvenu teoriju, sa genijalnom pretpostavkom o nezavisnosti disanja i funkcije mozga, pomoću „psihičke pneume".

Snakodnevno se empirijske opservacije o disanju završavaju u akumulisanju određenog znanja o lekovitom efektu disanja na zdravlje, i na medicinskim preporukama. Čak ni danas nije malo čudo naučiti da je Platon u svoje vreme opisao površnu aplikaciju disanja za eliminisanje bronhijalne spazme. Antički grčki lekar Erizimah preporučio je Aristofanu da za lečenje kašlja zadržava disanje. Vanserijski lekari antičkog Rima, Halen i Celsiuis, su kao profilaksu, preporučivali držanje disanja za lečenje skoro svih bolesti.

Uz značajne razlike u filozofskim, religioznim i naučnim stajalištima između Istoka i Zapada, evropska filozofija i medicina takođe priznaju uzrok pojave, koja je postala široko postavljena, subpozicije najbliskije međusobne povezanosti života i disanja, međuzavisnosti respiratorne funkcije i stanja zdravlja, za koje su izvedene metode regulisanja disanja.

Daljnja znanja u ovoj oblasti potpuno su ograničavana u srednjem veku, u vreme epohe inkvizicije. U tom periodu, praktično nije bilo nikakvog progresa u spoznaji i shvatanju disanja.

U evropskoj filozofiji i medicini postojala je postavka o važnosti disanja, jedinstva disanja i duše, nerazdvojivost disanja, zdravlja i života. U srednjem veku, ovakva gledišta pretrpela su nekoliko izmena. U glavnom radu o anatomiji i fiziologiji, nazvanom „Aristotelova Problemata"", na pluća se gleda kao na centralni organ za disanje. Verovalo se da je vazduh najvećim svojim delom ulazio „distribuiran kroz različite kompozicije", dok se izdahnut vazduh opisivao kao „zlo". Miguel Servette, koji je živeo u 1500-tim, poredio je dušu sa disanjem, napisao međuveze funkcija srca i pluća za održavanje organizma u životu. Sačuvan je opis pokušaja reanimacije čoveka primenom masaže srca i forsirane ventilacije koji je 1543. godine dao veliki renesansni lekar Adrej Vezalius.

Oslobođen vezanosti inkvizicije, ljudski um nastavio je da spoznaje svet. Veliki prodor u znanje o disanju i njegov uticaj na sve osnovne funkcije i procese u ljudskom telu, na kompletnost zdravstvenog oporavka, njegovu vrednost na profilaksu bolesti, u povećavanju ljudskih rezervnih sposobnosti, postignut je posebno na maksimumu naučnog procesa i procesa tehničke revolucije.

Sve ovo može se pratiti tri stotine godine unazad. Engleski lekar Mayow je u drugoj polovini 17. veka utvrdio da živi miš i sveća koja gori koriste jednu istu supstancu iz vazduha, spiritus nitroaereus.

Takođe u 17. veku, danski inženjer Drebbel konstruisao je podmornicu sopstvenog dizajna. U toku rada, ustanovio je da pri gorenju šalitre dolazi do obrazovanja gasa koji je pogodan za disanje. 1777. godine A. Lavuasiex je taj gas nazvao kiseonik. On je takođe utvrdio da, kada dođe do kiseljenja organskih supstanci, slično njihovom sagorevanju u vazduhu ili u atmosferi kiseonika, dolazi do asimilacije kiseonika, trošenja ugljenikove kiseline i emisije toplote. Mišljenje Lavuasiex-a je bilo da je život neraskidivo povezan sa procesima sporog gorenja, odnosno, biološkom oksidacijom. Bilo je to vreme kada je zaživelo stajalište o bliskosti fenomena disanja tkiva sa gorenjem kiseonika iz atmosfere.

Diskusiju o naučnom, fundamentalnom istraživanju razmene gasova, psihologiji i patologiji disanja, počećemo sa I. M. Sečenovim. „Otac ruske psihologije" posvetio je dugo vreme u proučavanju razmene gasova. Njegovi fundamentalni radovi na fiziologiji disanja i funkcije razmene gasova u krvi, obrazuju osnovu za rešenje problema hipoksije, koja je danas jedno od ključnih pitanja u teoretskoj i praktičnoj medicini. Jedno od glavnih središta pažnje I. Sečenova bilo je proučavanje gasa ugljenika, ugljen-dioksida, kao i procesa njihove asimilacije i emisije u rastvorima soli, krvi, gde je on, po sopstvenim rečima, „pumpao CO2". Njegova doktorska teza „Materijali za buduću psihologiju intoksinacije alkoholom" bila je posvećena uticaju akutnog trovanja alkoholom na disanje i telesnu temperaturu.

Kasnije je V. I Pašutin postavio sveukupnu doktrinu o manjku kiseonika, P. M. Albitski je utvrdio značaj vremenskog faktora na razvoj hipoksije, kao i kompenzacione reakcije organizma u uslovima manjka kiseonika. On je takođe govorio o biološkom značaju ugljen-dioksida, koji je obično prisutan u organizmu.

Hipoksija je proučavana u velikom broju radova, gde se proučava adaptacija tela na hipoksiju i hiperkapniju (E. A Kartaševski, N. V. Veselkin, N. I. Sirotinkin, I. R. Petrov, I. I. Golodov, M. E. Maršak, N. G. Zironkin, I. S Breslav, V. A. Safonov, G. G. Isaev, N. A. Agadžanian, V. A Berezovski, Z. K. Sulimo - Samuilo, A. G. Dembo, A. Z. Kolčinskaja, A. M. Wein, O. G. Gazenko, M. F. Guli, R. B. Strelkov, S. G. Krivoščenkov, V. V. Gnevušev, T. D. Kuznjecova, V. B. Malkin, N. I. Volkov i drugi).

Poslednjih godina, kliničari su pokazali povećani interes za sindrom hiperventilacije, hipokapnije, hipoksije, za korigovanje i profilaksu ovih stanja pomoću medikamentnih sredstava i na ne-medikamentozne načine i na pitanja hipoksičnog treninga. Još uvek postoji, kako tvrde A. M. Wein i I. V. Moldavanu, i ne bez razloga, „duboko ignorisanje u našim medicinskim krugovima pitanja smetnji u hiperventilaciji". Ovo se u velikoj meri odnosi na nedovoljnu pažnju koja se obraća na dijagnostiku akutnih i hroničnih sindroma hiperventilacije i na korekciju i profilaksu ovih poremećaja.

Istraživanje u polju anatomije, psihologije i biohemije disanja, rad na difuzionom modelu razmene gasova, kreiranje teorije funkcionalnih sistema, proučavanje adaptivnih mehanizama, sve to je doprinelo pojavi različitih tehnika disanja i korekcije smetnji u funkcionisanju razmene gasova. Ove tehnike se uslovno mogu podeliti na tehnike bez primene aparata (respiratorne vežbe) i tehnike regulacije i korekcije disanja pomoću aparata. Ove tehnike nisu imitacija jedne drugoj, već svaka ima svoje sopstvene specifičnosti koje reflektuju nivo naučnog znanja u momentu njihove pojave.

U prvoj polovini 20. veka, resepiratorne vežbe su najviše korišćene za slučajeve bolesti respiratornih organa, a isto tako i za trening profesionalnih pevača, najavljivača, u određenim sportovima, u koreografiji. U to vreme, najpoznatiji su bili sistemi trofaznog disanja, koje su dali Leo Kofler (Nemačka), Olga Lobanova i Jevgenija Lukianova (Rusija). Važno je pomenuti da su L. Kofler i J. Lukianova bolovali od teškog slučaja tuberkuloze pluća i da su kompletno izlečeni samo zahvaljujući respiratornim vežbama. O. Lobanova je takođe izlečena od ozbiljnog oboljenja pluća, kada je pribegla Kofler-ovom sistemu.

Studije o funkciji transportovanja kiseonika u krvi, hipoksiji i adaptaciji na nju, omogućile su razvoj različitih metoda treninga za hipoksiju.

Studije o gasnom metabolizmu ugljenika, ugljenikovoj kiselini i kiselinsko-alkalnom balansu, dovele su do tehnika za hiperkapnijske vežbe, do otkrića novog aspekta treninga.

Fundamentalni radovi u reanimaciji i anestezologiji (veštački aparati za ventilaciju pluća), u sportskoj medicini (aparat sa kiseonikom za ronjenje), u profesionalnoj patologiji (respiratori, gas-maske, itd.) predstavljali su novu stranicu respiratornog treninga. Potvrđeno je da je, radi poboljšanja ventilacije, moguće koristiti dodatnu otpornost disanju, razmenu gasova (čak i u slučajevima manjka respiracije), kao i aplikaciju dodatnog prostora za disanje, biološke računarske programe, električnu stimulaciju dijafragme, itd.

Dakle, naučni progres u drugoj polovini 20. veka pružio nam je nove aspekte, nove horizonte i nove načine respiratornih vežbi, uključujući aplikacije sa tako zastarelim faktorima, kakve su otpornost disanju i dodatni prostor za disanje.

U drugoj polovini 20. veka, praksa je postala bogatija za sisteme respiratornih vežbi koje su dali V. Durimanov, J. Bulanov, A. Strelnikova, K. P. Butejko, N. A. Agadžanian, J. G. Vilunas. S. Grof, V. F. Frolov. U tabelama 1 i 2 date su osnovne informacije o ovim metodama respiratornog treninga.

Tabela 1. Sistemi za respiratorne vežbe.

Modovi bez aparata

Modovi sa aparatom

Tsigun, U-shu, Tsyongshing, Pranayama

DPP modovi (dodatni respiracioni prostor) - disanje kroz cevi, mod po A. Galusinu; respiratori, gas-maske, aparat za ronjenje sa kiseonikom. Hipoksični trening (hipoksikatori). Normobarična hipoksija (Strelkov R. B.), intervalni hipoksični trening (S. G. Krivoščenkov) i drugi. Vibrator disanja, oscilatorski električni uređaj za vežbanje disanja, uređaj za električnu stimulaciju dijafragme, biološki računarski programi, vibrator za disanje „Manuk", RID.

Tehnike trofaznog disanja:

Sistem L. Kofler-a:

Sistem O. Lobanove - J. Lukianove:

VLGD mod (Voljna uklanjanje dubokog disanja) po Butejku K. P.:

Mod J. Bulanova (držanje disanja):

POUMOD (Voljno smanjivanje zapremine disanja u minutu) po N. A. Agadžaniana i drugih:

Paradoks vežbe disanja po A. N. Strelnikovoj:

Holotropna respiracija po S. Grofu:

„Grcavo" disanje, J. G. Vilunas:

Endogeno disanje po V. F. Frolovu

Individualni uređaj za respiratornu obuku TDI-01 (Frolovljev uređaj za obuku)

Sistemi respiratornih vežbi.

Faktori vežbanja

Načini vežbanja

Hipoksija (Hipoksični stimulus)

Normobarična hipoksija, intervalno hipoksično vežbanje, sesije sa držanjem daha (J. B. Bulanov i drugi).

Frolovljev uređaj za respiratornu obuku.

Hiperkapnija (Hiperkapnički stimulus)

Sesije sa držanjem daha (Bulanov J. B. i drugi), VLGD mod (K. P. Butejko), tehnike hiperkapničkog inverznog disanja pomoću TDI-01

Hipoventilacija

VLGD metoda (K. P. Butejko)

POUMOD mod po N. A. Agadžanianu

Hiperventilacija

Sistemi vežbi dubokog disanja - pranayama i drugi.

Povećavanje brzine disanja

Mod S. Grofa

Sistemi vežbi dubokog disanja

Smanjivanje brzine disanja

Modovi trofaznog disanja, pranayama. Frolovljev uređaj za respiratornu obuku.

Otpornost disanju u inhalacionoj fazi

Frolovljev uređaj za respiratornu obuku.

Otpornost disanju u ekshalacionoj fazi

RID, „Manuk, respiratorni vibrator, tro-stepeno disanje, „grcavo" disanje, Frolovljev uređaj za respiratornu obuku, endogena respiracija bez aparata

Primena Frolovljevog uređaja za respiratorne vežbe u medicinskoj praksi.

Vežbe disanja su jedinstveni i univerzalni faktor rehabilitacije i profilakse, koje omogućavaju efektivno poboljšanje zdravstvenog stanja u slučaju bolesti, povećavanje nivoa adaptivnih rezervi organizma, porast aktivnosti imunog sistema i anti-stresnu reaktivnost.

Iz kliničke prakse je poznato da su vežbe disanja kombinovane sa ma kojom drugom terapijom (medikamentozna, fiziološka, psiho, akupunktura, itd.), i u velikom broju slučajeva, ta kombinacija je efikasno eliinisala nuzefekte nekih specifičnih tretmana, i omogućila minimizaciju hemoterapije i psihoterapije. Zbog specifičnosti treninga specijalista, respiratorne vežbe nisu primenjene u odgovarajućoj meri u tretmanu različitih bolesti (konkretno, u ekstrapulmonarnoj patologiji) i potpuno neopravdano su zanemarene kao sredstva profilaktike i lične higijene.

Proučavajući razne sisteme za kontrolu disanja i respiratorne uređaje, pronalazač Vladimir Frolov je projektovao „uređaj za svaku osobu", jedinstveni uređaj za respiratornu obuku, njegov sistem respiratornih vežbi (Patent br. 2123865 - „Mod treninga respiratornog sistema").

Početna istraživanja vršena su na N. I. Pirogovljevom Drugom moskovskom medicinskom institutu 1989. godine, kada je već bilo sigurno da se aparat može koristiti u lekovite svrhe disanja sa otpornošću disanju u režimu faza inhalacije i ekshalacije, u režimu stanja disanja hiperkapnije i umerene hipoksije, pa je moguća njegova široka primena za lečenje i profilaksu (takođe i kao uređaj za vežbe sportista). Kasnije je izveden niz kliničkih testova na Naučno-istraživačkom institutu „Sport", Naučno-istraživačkom institutu za pedijatriju, Centru za respiratornu medicinu u regionu Samara, Fiziopulmološkom odeljenju Samara medicinskog univerziteta, na kardiološkom odeljenju naučno-istraživačkog instituta moskovskog regiona (MONIKI), u Naučnom centru za medicinsku radiologiju ruske akademije za medicinske nauke (RAMN). Naredba br. 311 (pos. 347) Ministarstva za javno zdravlje ruske federacije iz 15.11.1995., potvrdila je preporuku za primenu individualnog uređaja za respiratornu obuku TD-01 u medicinskoj praksi.

Od velikog broja istraživanja koji su sledili u 1998.-1999., vredno je pomenuti radove o rehabilitaciji žena sa ozbiljnim tokom patološkog klimaksa (odeljenje za akušerstvo i ginekologiju u GIDUV-u, Novokuznjetsk, sa profesorom V. S. Gorinom, 1999.), pacijente sa bronhijalnom astmom srednje ozbiljnosti u stadijumu nestabilnog popuštanja (Moskovski medicinski institut za stomatologiju, odeljenje za interne boleti br. 3 pod vođstvom akademika Ruske akademije medicinskih nauka, profesora, doktora medicinskih nauka, E. I. Sokolova), rehabilitaciju dece invalida, pacijente sa dijabetesom (endokrinolog Tuz V. V., Dečja klinika br. 3 u Jaroslavi), rehabilitaciju pacijenata sa infarktom miokarda (sanatorijum „Podlipki" u regionu Moskve), istraživanje razmene gasova pri disanju kroz TDI-01 (Institut za fiziologiju sibirskog ogranka Ruske akademije medicinskih nauka, profesor, doktor medicinskih nauka S. G. Krivoščenkov), analizu intersistematske veze pomoću TDI-01 kontrole disanja (Profesor, doktor medicinskih nauka N. I. Cirelnikov, Sibirski ogranak Ruske akademije medicinskih nauka).

Respiratorne vežbe sa Frolovljevim uređajem su jedinstvena varijanta respiratornog treninga

Pri respiratornom treningu sa TDI-01, disanje se izvodi kroz vodu. U uređaj se naspe 20 ml vode, koja služi kao otpornost disanju sa oko 20 mm vodenog stuba i funkcioniše kao hidraulična prepreka, „fluidni ventil" (istovremeno radi kao perfektni filtar za disanje u vazduhu). Uzimajući u obzir da je temperatura vode kao temperatura prostorije, kao i da faza ekshalacije znatno prevazilazi fazu inhalacije, isparavanje vode u toku inhalacije nije toliko značajno, pošto ne pridodaje težinu procesima razmene gasova u plućima. Najpogodnije je analizu respiratornih vežbi započeti pomoću Frolovljevog uređaja, proučavajući tabelu koja reflektuje sve osnovne procese i specifičnosti ove tehnike za poboboljšanje zdravlja.

Respiratorni trening sa TDI-01

Faktori

Procesi

Efekti

Hipoksija, hipoksični stimulus

Duga adaptacija na hipoksiju. Formiranje razgranatog sistemskog strukturnog traga, direktni i prelazni zaštitni efekti

Mobilisanje transporta i korišćenja kiseonika, formiranje energije i mehanizmi za korišćenje

Angiozaštitni i neurotrofični efekti

Antioksidantni sistemi, povećavanje snage

Sistemi za ograničavanje stresa, povećavanje snage

Imunološki sistem lanca normalne funkcije restoracije

Vežbanje aktivacionih reakcija

Hiperkapnija

Hiperkapnički simulus

Adaptacija na hiperkapniju. Povećavanje granice eksitacije hemoreceptora pomoću CO2. Normalizacija sadržine gasa ugljenika i ugljenikove kiseline

Otpornost povećavanju hiperkapnije pod fizičkim opterećenjem i u promenjenoj atmosferi.

Povećavanje procesa biosinteze u tri ciklusa ugljenikove kiseline.

Normalizacija pH indeksa rezervi sistema bafera

Aktivacija i reakcije vežbanja

Disanje pomoću DDP (dodatni prostor za respiraciju)

Adaptacija DDP na hipoksiju - hiperkapniju. Trening respiratornih mišića.

Povećavanje trenutne i alveolne ventilacije. Povećavanje čvrstine i izdržljivosti respiratornih mišića.

Efektivna adaptacija na hipoksiju - hiperkapniju, na KSC promene

RAD povećavanje

Adaptivna rekonstrukcija šablona disanja

Smanjivanje frekvencije disanja

Ekonomičnost povećavanja disanja

Otpornost disanju u inhalacionoj fazi

Povećavanje čvrstine i izdržljivosti respiratornih mišića

Adaptacija trajanja na hipoksiju

Otpornost disanju u ekshalacionim fazama

(RID efekat - veštačka kontrola disanja, ili DRS - dodata otpornost disanju, ili DDR efekat - dinamički respiratorni otpornik).

Prilagođavanje respiratornih mišića

Adaptacija respiratornih mišića, bronhijalnog stabla i plućnog tkiva na aerodinamičko otporno opterećenje

Efekat prilagođavanja na respiratorne mišiće. Povećavanje MOD/MVB-a (zapremine disanja po minutu)

Povećavanje VPC-a (vitalnog plućnog kapaciteta)

Propusnost bronhija, povećavanje drenažne funkcije bronhijalnog stabla

Smanjivanje urušavanja bronhija pri izdisaju

Redukcija frekvencije disanja, povećavanje BHT-a (vremena držanja disanja)

Porast CO2 u alveolnom i izdahnutom vazduhu

Optimizacija alveolne ventilacije i odnosa ventilacija - zalivanje

Optimizacija sastava gasova arterijske krvi

Optimizacija kaskadnih indikatora kiseonika. Povećavanje brzine korišćenja kiseonika.

Promena centralne i plućne hemodinamike na princip funkcionalne minimizacije

Formiranje ekonomičnog KCS režima za više mobilnih mehanizama KCS kontrole

Formiranje relaksacionog šablona pri disanju preko dijafragme

RAD - trajanje respiratornog akta

Sada ćemo dati detaljan pregled mehanizama koji deluju na ljudsko telo primenom respiratornih vežbi pomoću Frolovljevog uređaja.

Uzimajući svaki od uslovnih faktora i procesa koji iz njih slede korak-po-korak, treba ipak imati na umu simultani karakter njihovog uticaja na organizam, kao i vreme korelacije procesa koje ti faktori uzrokuju. Zbog toga, možemo govoriti o rezimiranju ovih procesa, o generisanju svih sinergetskih efekata koji su u njih uključeni.

Hipoksija i hipoksični stimulus

U procesu respiratornih vežbi sa TDI-01, na hipoksičnu hipoksiju utiče disanje kroz vodu, inverzno disanje i povećavanje vremena ekshalacije. Kombinovani efekat ovih faktora čini laki režim hipoksičnog treninga, sa 17 - 18 % O2 u vazdušnoj smeši. Ovde, prema Naučnom istraživačkom institutu „Sport", „dolazi do razmene gasova koja odgovara optimalnim parametrima normobarične hipoksije, i kao rezultat refleksnog sistema, obrazuje se automatski režim respiratornog treninga koji sprečava da opterećenje pređe fiziološki prihvatljive granice".

Dakle, respiratornim vežbama pomoću Frolovljevog uređaja, organizam se prilagođava hipoksičnim režimima, sličnim onima kod normobarične hipoksije, intervalnom hipoksičnom treningu i atmosferi u planinskom području. Prema tome, postoji razvoj analognih procesa adaptacije, dolazi do efekta trajne adaptacije na hipoksiju. Poznato je da adaptacija na proces hipoksije ima efekat na celo telo, rezultujući u mobilizaciji transportovanja kiseonika i funkcija korišćenja, funkcije respiratornih organa, cirkulacije krvi, neuroendokrinih centara.

Adaptacijom na periodičnu hipoksiju dolazi do povećavanja transporta kiseonika i snage utilizacionih sistema, snage sistema za ograničavanje stresa, do promena u ćelijskom i ljudskom imunološkom sistemu, citohroma R450 i do povećavanja aktivnosti antioksidirajućih sistema.

Kada se ovi procesi međusobno kombinuju, dolazi do sistemskih promena, do sistemskog strukturnog traga. U pozadini ovoga, uočen je rast ćelijskih struktura - povećavanje težine pluća, rast respiratorne površine, porast funkcionalnih mogućnosti miokarda, povećavanje neto vaskularne gustine u srcu, mozgu, skeletnim mišićima, kao i povećavanje koncentracije mioglobina u srcu i skeletnim mišićima.

Povećavanje snage sistema za limitiranje stresa osigurava bezbednost organizma u smislu različitih šteta usled stresa.

Imuni sistem: kada dođe do adaptacije na hipoksiju, dolazi do smanjenja nivoa imunoloških kompleksa koji cirkulišu u krvi, do povraćaja sadržine hemoglobina u krvnom serumu i, kao posledica toga, dolazi do povećavanja sadržine komponente C3.

Pod uslovima periodične hipoksije, uočena je značajno povećavana aktivnost anti-oksidantnih sistema u telu, koja se naizmenično smenjuje sa ponovnim stvaranjem kiseonika tokom svakodnevnih vežbi sa TDI-01 što daje teraputski i profilaktički efekat primene Frolovljevog uređaja kod raznih starosnih grupa.

Najvažnija prednost ovih procesa je u tome što je sistemski strukturalni trag adaptacije na periodičnu hipoksiju najrazgranatiji i mnogostruk; on je praćen formiranjem unakrsnih zaštitnih efekata i povećavanjem otpornosti organizma na uticaj štetnih faktora. Zbog toga je stabilna adaptacija na hipoksiju praćena podjednako efektivnim procesima adaptacije ka okruženju i unutrašnjim medijima (temperatura, pH, glad, fizički napor, hipodinamija, bol, hemijski faktori, jonizirajuće i elektromagnetno zračenje, itd.).

Dobro je poznata činjenica da je ćelijska hipoksija jedan od glavnih patogenih faktora kod sasvim drugačijih bolesti. S obzirom na to, respiratorni trening sa TDI-01 može se posmatrati analogno sa homeopatskom terapijom. Ozbiljna hipoksija je, s jedne strane, uzrok patoloških procesa i bolesti; „laka" hipoksija povećava ćelijsku otpornost i otpornost regulacionih sistema i celog organizma na patogeni faktor. U ovom slučaju, sprovodi se fundamentalni homeopatski princip - „Leči slično sličnim".

Stabilna adaptacija na hipoksiju koja se razvija za vreme kure treninga sa Frolovljevim uređajem za respiratornu obuku, direktno je i neposredno povezana sa tretmanom, rehabilitacijom i profilaksom većine bolesti. To je razlog primene TDI-01 u tretmanu somatskih, psihičkih bolesti, akušerstvu, traumatologiji i hirurgiji, sportskoj medicini i valeologiji.

Hiperkapnija i hiperkapnijski stimulus kao faktor treninga u kuri respiratornih vežbi sa TDI-01 formirani su kao rezultat povećavanja mrtvog prostora (zapremine uređaja za vežbu), barijerne funkcije vode, koja usporava difuzije gasa ugljenika iz pluća, i inverznog disanja.

Nivo hiperkapnije je relativno nizak, u proseku 0.7 % - 1.5 % (do 2.8 %), i pacijent ga lako kontroliše, prema subjektivnom osećanju. Osećanje tenzije, „manjak" vazduha u pozadini hiperkapnije, dovoljan su razlog da pacijent povisi tempo ekshalacije i tako smanji sadržinu CO2 u vazdušnoj smeši. U kuri respiratornih vežbi, sa CO2 se povećavaju svi hiperkapnijski hemoreceptori i respiratorni centar prima prirodnu eksitaciju, zbog čega dolazi do intenziviranja recipročne ventilacije, te je uspeh respiratornog treninga naročito uslovljen postepenim, sporim povećavanjem hiperkapnije. Samo pod tim uslovom moguće je postići povećanje otpornosti hemoreceptora i neurona respiratornog centra na hiperkapnijski stimulus, i na taj način povećanje stabilnosti respiratornog sistema pod fizičkim opterećenjem, u uslovima ograničenog prostora (transport, itd.). Dugotrajna adaptacija na hiperkapniju takođe stimuliše kompenzacijske mogućnosti bafer sistema, dovodi do eliminacije smetnji hiperventilacije, hiperkapniju, normalizuje sadržinu ugljenikove kiseline u tkivima (kao i pH) i metaboličke procese ćelijske optimizacije kroz ciklus tri-ugljenikove kiseline, karboksilnu reakciju, itd. S. P. Pavlenko je, u svoje vreme, pisao da je „hiperkapnija" normalno patogenetski efekat, ali sve dok vrši eksitaciju respiratornog centra do izvesne granice, takođe ima i sanogenetsku ulogu". L. H. Garkavi i ko-autori su, proučavajući adaptivne reakcije, zajedno sa ostalim faktorima, uspešno primenili hiperkapniju na povećavanje telesne nespecifične otpornosti.

Prirodno je da je hiperkapnija aktivacioni terapeutski faktor (analogno hipoksiji), jer ona pobuđuje značajni broj receptora i utiče na aktivnost respiratornog centra i neurona sub-korteksnih struktura i metaboličke procese.

Dotatni respiratorni prostor kao faktor u respiratornom treningu sa TDI-01. DDP/ABS i respiratorni trening.

ABS/DDP, dodatni respiratorni prostor kao specifični faktor respiratornog treninga, konstantno se koristi kod kure treninga sa Frolovljevim uređajem. ABS je dat samim dizajnom Frolovljevog uređaja i iznosi oko 300 ml. Poznato je da 300 ml ABS-a odgovara uslovima disanja na 1200 m nadmorske visine, pri kome sadržina O2 alveolnog vazduha može dostići 12 - 14 %, a sadržina CO2 5 - 6 %. Istraživanje R. S. Vinitskaje i ko-autora pokazalo je da pri disanju sa 350 ml ABS-a, dolazi do porasta indikatora ventilacije: kod minutne ventilacije do 11.31 (relaksirano disanje, 7 - 6 l), kod alveolne ventilacije do 8.461 l (od 5.53 l), a izduvana sadržina CO2 je 5.68 % (od 5.38 %).

Primena ABS-a u toku respiratornog treninga sa Frolovljevim uređajem prirodno dovodi do procesa adaptacije na hiperkapniju, hipoksiju i prilagođava respiratorne mišiće. Kao rezultat toga, povećava se ventilacija pluća, čvrstina i izdržljivost respiratornih mišića, obrazuje se otpornost na hipoksiju i hiperkapniju, menja se unutrašnji medijum organizma.

RAD pojačanje.

RAD, povećanje trajanja respiratornog čina, postiže se svrsishodnom, dobrovoljnom promenom režima disanja. Pri kuri sa TDI-01 modelira se specifičan režim - sa produženom ekshalacijom. Kao posledica toga, modifikuje se šablon disanja, smanjuje se frekvencija udisaja, i obrazuje se ekonomičniji i efikasniji ventilacioni režim.

Otpornost disanju u inhalacionoj fazi.

Otpornost pri inhalaciji u kuri repiratornih vežbi sa Frolovljevim uređajem, služi za efektivno prilagođavanje respiratornih mišića. Važno je napomenuti da je otpornost na inhalaciju, koja se postiže kroz vodu u TDI-01, slična otpornosti nosa za vreme regularnog disanja. Kao što je poznato, otpornost nosne šupljine pri inhalaciji iznosi 53.7 % ukupne otpornosti respiratornog sistema na protok vazduha (pri ekshalaciji, 38.34 %). Zbog toga, disanje na usta u ovom slučaju ne razbija prirodne mehanizma regulacije bronhijalne permeabilnosti, već ih prilagođava, povećavajući im efikasnost. Treba imati na umu da se u toku kure respiratornog treninga sa Frolovljevim uređajem obrazuje šablon disanja sa relaksacijom dijafragme. Treba uočiti da je dijafragma samo jedan specijalizovani respiratorni mišić, ona je „inhalacioni mišić" i da njena konstrukcija obezbeđuje promenu pritiska u trbušnoj i grudnoj šupljini, širenjem pluća. U toku ekshalacione faze, dijafragma se nalazi u opuštenom stanju - prirodna, mirna, laka ekshalacija omogućena je elastičnošću plućnog tkiva i promenom pritiska u grudnoj i trbušnoj šupljini.

Pored respiratorne funkcije, dijafragma ima i nekoliko drugih funkcija.

Funkcije dijafragme:

  • Statička - tonus dijafragme, izjednačavanje endopektoralnog i endoabdomenskog pritiska

  • Dinamička - respiratorna funkcija (plitko i duboko disanje)

  • Kardiovaskularna - mobilnost dijafragme i pozicija srca, endopektoralna i endoabdomenska dinamika pritiska, stimulacija venozne drenaže iz jetre

  • Motorna i digestivna - uticaj na pokrete stomaka, žučnu žlezdu, creva i dinamiku endoabdominalnog pritiska.

Dakle, disanje preko dijafragme je najoptimalnije.

Disanje dijafragmom je urođeni tip disanja, mi smo sa njim rođeni. Ali manjak kulture disanja, higijene disanja, veština samo-kontrole pri disanju, kao i takvih faktora kao što su prekomerna ishrana, emocionalni stresovi, pušenje, pijenje, trudnoća, vežbe dubokog disanja i ostali poremećaji prirodnog tipa disanja preko dijafragme, dovode do formiranja grudnog ili mešovitog tipa disanja. Povratak na disanje preko dijafragme je neophodan uslov respiratornog treninga sa TDI-01, taj tip disanja može postići svaka osoba, koristan je za zdravlje pluća i srca i za bolesti digestivnih organa.

Otpornost disanju u fazi ekshalacije.

Prisutnost ovog faktora čini principijelnu razliku između respiratornog treninga sa TDI-01 i drugih tipova respiratornih vežbi.

Otpornost disanju pri ekshalaciji tradicionalno primenjuju anesteziolozi i reanimatolozi aparaturom za veštačku plućnu ventilaciju. Dugotrajna istraživanja u ovom polju pokazala su šanse ovog faktora primene za poboljšanje ventilacije i razmene gasova u toku kure sa aparatom za respiratorne vežbe. Od trivajalnog duvanja vazdušnih loptica, prešlo se na pogodnija i efektivnija sredstva respiratornog treninga, a TDI-01 se pokazao kao jedan od najpraktičnijih i najefikasnijih uređaja za respiratornu obuku.

Otpornost disanja pri ekshalaciji obično se definiše kao veštačka regulacija disanja pri ekshalaciji - RID/ABR ili DRS/ARR - dodatna respiratorna otpornost. Primenom otpornosti disanja moguće je definisati Frolovljev uređaj kao dinamički otpornik disanja - DR/DBR.

Sve u svemu, efekat otpornosti disanja pri ekshalaciji, koji postoji u sistemima za respiratorne vežbe, ranije su tradicionalno koristili logopedi, fonopedi, koristio ga je sistem disanja Koflera i Lobanove, sve do tehnike A. N. Strelnikove, kao i kod respiratornih vibratora. Isti efekat postoji u funkcionisanju ISZ/IPD (individualni zaštitni uređaji) - respiratori, gas-maske, aparat sa kiseonikom za ronjenje, itd.

Ali primarna specijalnost Frolovljevog uređaja je pogućnost „finog" podešavanja otpornosti disanja. Svojstvena karakteristika ove tehnike je primena vode kao „fluidnog ventila", što stvara otpornost disanja u opsegu od 20 mm vodenog stuba (zapremina vode je 20 ml). Promenom zapremine vode u uređaju (10, 11, 12, 13 ml, itd.) pacijent može lako odrediti dozu otpornosti disanja u skladu sa funkcionalnim rezervama organizma. Otpornost disanja ima dimaničku vrednost: struktura struje vazduha menja se u skladu sa kretanjem fluida, a strujne vibracije utiču na bronhije i plućno tkivo.

Vežbe disanja sa Frolovljevim uređajem karakterišu se svakodnevnom primenom RID/ABR-a više meseci - ovo je osnovna razlika tog rehabilitacionog programa. Tačno zbog te karakteristike, dolazi do glavnog efekta poboljšanja zdravstvenog stanja celog tela, kao i do rehabilitacije pri svakom tipu oboljenja.

Prirodno je da ARR pri ekshalaciji prilagođava respiratorne mišiće na određeni način, ali u ovom slučaju osobenosti respiratornog treninga i biomehanika respiratornog čina formiraju šablon disanja opuštanjem dijafragme. To se objašnjava činjenicom da se ekshalacija izvodi uz minimalni napor, aktivna tenzija trbušnih mišića se javlja samo na kraju produžene ekshalacije, odnosno, posle kratke tenzije, konstrikcija dijafragme pri inhalaciji je opuštena za duže vreme. Šablon disanja dijafragmom sa relaksacijom dijafragme poklapa se sa disanjem koje postaje sporije i sa povećanjem VZD/BHT (vreme držanja disanja), što dovodi do povećavanja ekonomičnosti funkcije respiratornog sistema.

Nesmetana primena ABR-a (dodatna otpornost disanja), klinička upotreba Frolovljevog uređaja i fiziološka istraživanja u ovom polju bila su posebno interesantna poslednjih godina, ali su bila nepoznata medicinskom društvu, posebno specijalistima u ambulantama, rehabilitacionim centrima, zdravstvenim centrima za sportiste i sanatorijumima.

Proučavanja kliničara i fiziologa (Bialkovski J. J., Belov A. F., Solopov I. N., Likodeeva V. A., Gnojevič V. V., Semenova O. P., Krivoščenkov S. G., Kovtun L. T., Abrosimov V. N., Nikulin S. V.) pokazala su da u telu dolazi do širokog opsega adaptacionih promena, kao rezultat sistematske primene treninga sa aerodinamičkom otpornošću i svedoče o uspešnoj primeni RID/ABR-a i kombinovanog respiratornog treninga (CRT), čak i kada „pacijenti imaju klinički razvijenu sliku simptoma hronične plućne deficijencije drugog do trećeg stepena, i pokazuju izrazite simptome sekundarnog emfizema pluća".

Prirodno, jedan od prvih odgovora na otpornost pri ekshalaciji bila je optimizacija ventilacije alveola i odnos ventilacija - zalivanje. Poboljšana je ventilacija, razmena gasova i mikrocirkulacija, došlo do restauracije procesa metaboličkih poremećaja u organima i tkivima, što je rezultovalo u kompenzaciji i povraćaju poremećenih funkcija i mehanizama regulacije. Ovi procesi korenite restauracije biohemijskih procesa, hormonalne recepcije i homeostaze objašnjavaju se optimizacijom disanja tkiva i eliminacijom hipoksije organa i tkiva.

To je razlog zbog koga se respiratorni trening sa TDI-01 može široko primenjivati u lečenju svih vrsta bolesti kao jedinstven, ako ne i univerzalan rehabilitacioni i profilaktički sistem.

Zaključci:

Respiratorne vežbe sa Frolovljevim uređajem predstavljaju efektivan način respiratornog treninga, koji kombinuje sve glavne faktore koji utiču na respiratorni sistem i mehanizme adaptacije ljudskog tela - to je CRT (kombinatorni respiratorni trening).

Hidraulička otpornost disanja pri ekshalaciji (koju pacijent lako kontroliše) je karakteristična osobina i centralni efektivni faktor respiratornih vežbi sa TDI-01.

Kombinovani respiratorni trening sa Frolovljevim uređajem (CRT sa TDI-01) daje sinergetski efekat faktora prilagođavanja (mehanizam funkcionisanja je analogan ne-medikamentoznim načinima, kakvi su homeopatija, normobarična hipoksija, intervalni hipoksični trening, homeostatička terapija, aktivaciona terapija, itd.).

Respiratorne vežbe sa TDI-01, kao varijanta aktivacione terapije, osiguravaju kritični metabolizam, respiraciju tkiva i poboljšanje regenerativnih procesa, i date su kao carte-blanche za primenu u kliničkoj medicini (terapija, hirurgija, akušerstvo, pedijatrija, itd.), pedijatriji, valeologiji, psihičkoj obuci i kondicioniranju sportista, u profesionalnoj edukaciji.

Glavni lekar u „Dinamici", medicinskom centru, Novosibirsk

18. juna 2007.

Zinatulin S. N.

Nazad